Пређи на главни садржај

Њутново схватање простора

Чланак је одговор на питање колеге, професора филозофије, а тиче се Њутновог схватања простора, исказаног путем примера о кофи испуњеној водом која ротира.
Из Њутнове перспективе проистиче да у свемиру постоји посматрач који сигурно може да донесе тачан суд о томе да ли се неки објекат креће, коликом брзином или било коју другу информацију о карактеру кретања. Зато се наводи да је Њутнов поглед на простор апсолутан.
Он је осмислио експеримент са кофом напуњеном водом, која ротира око усправне осе, и то би требало да потврди став о томе да је простор апсолутан:

Њутнов апсолутни простор
Површина воде је равна док кофа мирује. Ако уже почне да ротира и са кофом ће се то исто догодити, али вода ће у почетку нешто спорије ротирати због њене инертности, што значи да је присутно релативно кретање кофе у односу на воду. Ипак, због дејства вискозне силе трења, вода ће достићи угаону брзину ротације кофе, тако да неће бити присутно релативно кретање кофе у односу на воду. У току ротационог кретања површина воде постаје удубљена, што је на цртежу приказано испрекиданом линијом. 
У погледу карактера простора и овог експеримента, Њутн је размишљао на следећи начин: релативна брзина воде у односу на кофу је нула док је кофа мировала и у току ротационог кретања, али облик површине воде није исти, односно тела која су подложна релативном кретању не могу на ваљан начин да пруже тумачење промене облика површине воде. Вероватно је Њутн сматрао да појаву може  објаснити једино посматрач који увек мирује - а он је везан за апсолутни простор.

Популарни чланци

Ерстедов експеримент

Хеленски мислиоци уочили су да материјали који испољавају магнетна својствапривлаче предмете начињене од гвожђа. Било им је познато да је структура камена из Магнезије попут предмета начињених од гвожђа, а привлачно својство тумачили су постојањем извесног флуида који потиче из магнета. С обзиром да је експериментално истраживање у физици заживело тек при крају епохе ренесансе, тумачење магнетизма је протицало споро. Упечатљив пример за тако нешто представља вишевековно погрешно уверења да бели лук може извршити размагнетисавање игле компаса. Због тога је члановима посаде који су руковали том направом било забрањено да једу ову намирницу! Половином XIII века, војни инжењер Пјер д Марикур вршећи експерименте открива да магнет поседује два пола, при чему се полови појављују иако се магнет преполови, а магнетна игла компаса је усмерена у правцу „небеских полова”. Он појаву приписује утицају неба, а не присуству Земљиног магнетног поља. Покушао је и да направи вечити покретач тако што је…

Референтни систем

Анимација приказује слободан пад лопте на броду који се креће. О тој појави је размишљао изопштени свештеник Ђордано Бруно. Наслутио је да путања лопте неће бити иста у односу на посматраче на броду и копну. Истакнути историчар развоја физике Милорад Млађеновић цитира један Брунов запис: „Замислимо два човека, једног на броду у покрету, а другог изван њега. Нека обојица имају руку у истој тачки ваздуха и нека са тог истог места истовремено сваки испусти по један камен. Камен првог, не скрећући са (вертикалне) линије пашће на одређено место, док ће камен другога бити померен уназад.” 
Ако се појава посматра у односу на обалу мора као референтни систем, путања поприма изглед хоризонталног хица. Опажајући исту појаву на броду, а то је приказано у другом делу анимације, путања је попут слободног пада. Разлика је присутна, јер се камера у другом делу анимације креће заједно са бродом те поседује брзину својствену броду, док је у првом делу анимације била непокретна у односу на брод:

Феромагнетици, парамагнетици и дијамагнетици

Упрошћена слика електрона у атому приказује ову честицу на начин да се обрће дуж орбитале, око језгра брзином сталне бројне вредности, али и око своје осе (спин). С обзиром да је електрон наелектрисан, током кретања ствара два магнетна поља: једно настаје због кретања око језгра, а друго због обртања око своје осе. Та два магнетна поља одређују магнетни (диполни) моменти- орбитални и спински. Ова величина је својствена и честицама у атомском језгру, али је њихов допринос укупном магнетном моменту атома знатно мањи те није битан за тумачење магнетних особина материјала. Стрелицама су приказани укупни магнетни моменти атома - као збир магнетних момената електрона.


Код материјала који припадају групи дијамагнетика, атоми не поседују магнетни момент (или је веома слаб) када материјал није изложен дејству магнетног поља. Међутим, у магнетном пољу, као што анимација приказује, атоми дијамагнетика стичу магнетне моменте који су усмерени на начин да слабе магнетно поље. Типични представници …