Пређи на главни садржај

Ласер

Да ли јачина ласерског зрачења зависи још од нечега осим таласне дужине?
Јачина излазног електромагнетног зрачења зависи од врсте и величине материјала у коме настаје појачање путем стимулисане емисије зрачења. Таласна дужина је у вези са енергетским нивоима између којих се дешавају прелази електрона. С обзиром на начин стварања стања у коме је већина атома у одређеном побуђеном стању, снага зависи и од врсте побуде атома. Снага је енергија ∆E која се емитује у току временског интервала ∆t, тако да се смањивањем временског интервала код ласера који дају светлост у импулсима може увећати снага.

За ласерску светлост важе закони преламања светлости?
Наравно. На фотографији је то могуће уочити:

Одбијање и преламање светлости


Ако имамо два ласера који дају светлост различите боје, на пример црвену и зелену, да ли домет ласерске светлости зависи од таласне дужине? 
На кратким растојањима, до који допиру показивачи, ће вероватно обе светлости имати исти домет. Што се тиче већих растојања, домет било које ласерске светлости је ограничен због расејања на молекулима ваздуха и примесама у атмосфери, као и због апсорпције од стране појединих врста молекула - попут водене паре. То што можемо опазити ласерску светлост док се простире кроз ваздух је због њеног расејања, иначе би била невидљива. Рејлијев закон пружа могућност да сагледамо зависност јачине I и таласне дужине расејане светлости 𝛌:
I~1/𝛌⁴
Зелена светлост је мање таласне дужине па ће се више расејати на молекулима, што значи да ће бити уочљивија, док ће црвена имати већи домет.

Популарни чланци

Ерстедов експеримент

Хеленски мислиоци уочили су да материјали који испољавају магнетна својствапривлаче предмете начињене од гвожђа. Било им је познато да је структура камена из Магнезије попут предмета начињених од гвожђа, а привлачно својство тумачили су постојањем извесног флуида који потиче из магнета. С обзиром да је експериментално истраживање у физици заживело тек при крају епохе ренесансе, тумачење магнетизма је протицало споро. Упечатљив пример за тако нешто представља вишевековно погрешно уверења да бели лук може извршити размагнетисавање игле компаса. Због тога је члановима посаде који су руковали том направом било забрањено да једу ову намирницу! Половином XIII века, војни инжењер Пјер д Марикур вршећи експерименте открива да магнет поседује два пола, при чему се полови појављују иако се магнет преполови, а магнетна игла компаса је усмерена у правцу „небеских полова”. Он појаву приписује утицају неба, а не присуству Земљиног магнетног поља. Покушао је и да направи вечити покретач тако што је…

Референтни систем

Анимација приказује слободан пад лопте на броду који се креће. О тој појави је размишљао изопштени свештеник Ђордано Бруно. Наслутио је да путања лопте неће бити иста у односу на посматраче на броду и копну. Истакнути историчар развоја физике Милорад Млађеновић цитира један Брунов запис: „Замислимо два човека, једног на броду у покрету, а другог изван њега. Нека обојица имају руку у истој тачки ваздуха и нека са тог истог места истовремено сваки испусти по један камен. Камен првог, не скрећући са (вертикалне) линије пашће на одређено место, док ће камен другога бити померен уназад.” 
Ако се појава посматра у односу на обалу мора као референтни систем, путања поприма изглед хоризонталног хица. Опажајући исту појаву на броду, а то је приказано у другом делу анимације, путања је попут слободног пада. Разлика је присутна, јер се камера у другом делу анимације креће заједно са бродом те поседује брзину својствену броду, док је у првом делу анимације била непокретна у односу на брод:

Феромагнетици, парамагнетици и дијамагнетици

Упрошћена слика електрона у атому приказује ову честицу на начин да се обрће дуж орбитале, око језгра брзином сталне бројне вредности, али и око своје осе (спин). С обзиром да је електрон наелектрисан, током кретања ствара два магнетна поља: једно настаје због кретања око језгра, а друго због обртања око своје осе. Та два магнетна поља одређују магнетни (диполни) моменти- орбитални и спински. Ова величина је својствена и честицама у атомском језгру, али је њихов допринос укупном магнетном моменту атома знатно мањи те није битан за тумачење магнетних особина материјала. Стрелицама су приказани укупни магнетни моменти атома - као збир магнетних момената електрона.


Код материјала који припадају групи дијамагнетика, атоми не поседују магнетни момент (или је веома слаб) када материјал није изложен дејству магнетног поља. Међутим, у магнетном пољу, као што анимација приказује, атоми дијамагнетика стичу магнетне моменте који су усмерени на начин да слабе магнетно поље. Типични представници …