Пређи на главни садржај

Порекло тешких елемената

Рекли сте да је водоник први настао после великог праска. Како су онда настали тешки елементи?
Хемијски елементи тежи од водоника, до редног броја 56 - а тоје гвожђе, створени су у процесима нуклеарне фузије - спајања језгара - унутар звезда које су некада постојале. Након што су окончале животни циклус, звезде су угасле и свемир је обогаћен тако створеним хемијским елементима. Према томе, сви хемијски елементи тежи од водоника у нашем телу и предметима које употребљавамо постоје због процеса у звездама које више не постоје.
Гвожђе је посебно поменуто зато што су протони и неутрони веома снажно везани у језгру овог атома у поређењу са другим атомима. Зато је ово језгро стабилно и није подложно нуклеарној фузији са другим језгрима, при чему би се наградила тежа језгра. Одговор на питање о пореклу језгара тежих од гвожђе је да су настали од - супернова. Ако је звезда масе веће од 8 и мања од 30 сунчевих маса, живот ће окончати као неутронска звезда.
Експлозија супернове
Када звезда дође до краја животног циклуса, прво наступа фаза сажимања звезданог језгра при чему електрони ступају у реакције са протонима и језгро почиње да обилује неутронима. Густина плазмене материје је у тој мери висока да чак ни продорни неутрини нису у могућности да лако напусте језгро звезде. У току фазе катаклизмичног умирања, дешава се захватање неутрона од стране присутних атомских језгара и стварање елемената тежих од гвожђа. Омотач језгра се загрева и стварају се услови за експлозију неутронске звезде: супернове.

Популарни чланци

Ерстедов експеримент

Хеленски мислиоци уочили су да материјали који испољавају магнетна својствапривлаче предмете начињене од гвожђа. Било им је познато да је структура камена из Магнезије попут предмета начињених од гвожђа, а привлачно својство тумачили су постојањем извесног флуида који потиче из магнета. С обзиром да је експериментално истраживање у физици заживело тек при крају епохе ренесансе, тумачење магнетизма је протицало споро. Упечатљив пример за тако нешто представља вишевековно погрешно уверења да бели лук може извршити размагнетисавање игле компаса. Због тога је члановима посаде који су руковали том направом било забрањено да једу ову намирницу! Половином XIII века, војни инжењер Пјер д Марикур вршећи експерименте открива да магнет поседује два пола, при чему се полови појављују иако се магнет преполови, а магнетна игла компаса је усмерена у правцу „небеских полова”. Он појаву приписује утицају неба, а не присуству Земљиног магнетног поља. Покушао је и да направи вечити покретач тако што је…

Референтни систем

Анимација приказује слободан пад лопте на броду који се креће. О тој појави је размишљао изопштени свештеник Ђордано Бруно. Наслутио је да путања лопте неће бити иста у односу на посматраче на броду и копну. Истакнути историчар развоја физике Милорад Млађеновић цитира један Брунов запис: „Замислимо два човека, једног на броду у покрету, а другог изван њега. Нека обојица имају руку у истој тачки ваздуха и нека са тог истог места истовремено сваки испусти по један камен. Камен првог, не скрећући са (вертикалне) линије пашће на одређено место, док ће камен другога бити померен уназад.” 
Ако се појава посматра у односу на обалу мора као референтни систем, путања поприма изглед хоризонталног хица. Опажајући исту појаву на броду, а то је приказано у другом делу анимације, путања је попут слободног пада. Разлика је присутна, јер се камера у другом делу анимације креће заједно са бродом те поседује брзину својствену броду, док је у првом делу анимације била непокретна у односу на брод:

Феромагнетици, парамагнетици и дијамагнетици

Упрошћена слика електрона у атому приказује ову честицу на начин да се обрће дуж орбитале, око језгра брзином сталне бројне вредности, али и око своје осе (спин). С обзиром да је електрон наелектрисан, током кретања ствара два магнетна поља: једно настаје због кретања око језгра, а друго због обртања око своје осе. Та два магнетна поља одређују магнетни (диполни) моменти- орбитални и спински. Ова величина је својствена и честицама у атомском језгру, али је њихов допринос укупном магнетном моменту атома знатно мањи те није битан за тумачење магнетних особина материјала. Стрелицама су приказани укупни магнетни моменти атома - као збир магнетних момената електрона.


Код материјала који припадају групи дијамагнетика, атоми не поседују магнетни момент (или је веома слаб) када материјал није изложен дејству магнетног поља. Међутим, у магнетном пољу, као што анимација приказује, атоми дијамагнетика стичу магнетне моменте који су усмерени на начин да слабе магнетно поље. Типични представници …