Пређи на главни садржај

Преламање светлости

Прве обрисе закона је пружио даровити исламски математичар и астроном са подручја данашњег Ирака Ибн ел Хаитам. Он је вршио упоређивање проласка зрака из једне средине у другу са кретањем лоптице која пада на затегнуто платно. Неколико векова касније, у Европи, закон покушавају да формулишу Вилеброрд Снел и Рене Декарт. Снел није јавно обзанио откриће, а Декарт је нешто касније независно од Снела дошао до истог закључка. Међутим, математичку формулацију је осмислио француски правник (!) и љубитељ математике Пјер де Ферма. 

Видео запис

Анимација приказује простирање зрака светлости из воде у ваздух. Приказано је неколико карактеристичних случајева:
  • Зрак пада на границу две површине под правим углом 
  • Преламање светлости док прелази из воде у ваздух 
  • Упадни угао зрака је критичан, што значи да се преломљени зрак светлости простире дуж површине воде. 
  • Када је упадни угао већи од критичног угла, зрак не напушта воду и настаје појава потпуне (тоталне) унутрашње рефлексије светлости 
У видео запису је приказана и појава да се део зрака који пада на границу две средине делимично одбија од границе.




Токо врелих летњих дана опажамо привид присуства воде на асфалту - појаву која припада групи такозваних миража. Ова појава је мени била интригантна у младим данима:


Материјалну средину одређује индекс преламања средине n. Та величина пружа информације о оптичким својствима средине, пре свега се односи на електрична својства. Илузија се тумачи променљивом температуром ваздуха, која је највећа у близини асфалта и опада у вертикалном правцу. С обзиром да се индекс преламања ваздуха исто тако мења због промене температуре, Сунчева светлост се прелама и савија на начин који је приказан на цртежу:


Популарни чланци

Ерстедов експеримент

Хеленски мислиоци уочили су да материјали који испољавају магнетна својствапривлаче предмете начињене од гвожђа. Било им је познато да је структура камена из Магнезије попут предмета начињених од гвожђа, а привлачно својство тумачили су постојањем извесног флуида који потиче из магнета. С обзиром да је експериментално истраживање у физици заживело тек при крају епохе ренесансе, тумачење магнетизма је протицало споро. Упечатљив пример за тако нешто представља вишевековно погрешно уверења да бели лук може извршити размагнетисавање игле компаса. Због тога је члановима посаде који су руковали том направом било забрањено да једу ову намирницу! Половином XIII века, војни инжењер Пјер д Марикур вршећи експерименте открива да магнет поседује два пола, при чему се полови појављују иако се магнет преполови, а магнетна игла компаса је усмерена у правцу „небеских полова”. Он појаву приписује утицају неба, а не присуству Земљиног магнетног поља. Покушао је и да направи вечити покретач тако што је…

Референтни систем

Анимација приказује слободан пад лопте на броду који се креће. О тој појави је размишљао изопштени свештеник Ђордано Бруно. Наслутио је да путања лопте неће бити иста у односу на посматраче на броду и копну. Истакнути историчар развоја физике Милорад Млађеновић цитира један Брунов запис: „Замислимо два човека, једног на броду у покрету, а другог изван њега. Нека обојица имају руку у истој тачки ваздуха и нека са тог истог места истовремено сваки испусти по један камен. Камен првог, не скрећући са (вертикалне) линије пашће на одређено место, док ће камен другога бити померен уназад.” 
Ако се појава посматра у односу на обалу мора као референтни систем, путања поприма изглед хоризонталног хица. Опажајући исту појаву на броду, а то је приказано у другом делу анимације, путања је попут слободног пада. Разлика је присутна, јер се камера у другом делу анимације креће заједно са бродом те поседује брзину својствену броду, док је у првом делу анимације била непокретна у односу на брод:

Феромагнетици, парамагнетици и дијамагнетици

Упрошћена слика електрона у атому приказује ову честицу на начин да се обрће дуж орбитале, око језгра брзином сталне бројне вредности, али и око своје осе (спин). С обзиром да је електрон наелектрисан, током кретања ствара два магнетна поља: једно настаје због кретања око језгра, а друго због обртања око своје осе. Та два магнетна поља одређују магнетни (диполни) моменти- орбитални и спински. Ова величина је својствена и честицама у атомском језгру, али је њихов допринос укупном магнетном моменту атома знатно мањи те није битан за тумачење магнетних особина материјала. Стрелицама су приказани укупни магнетни моменти атома - као збир магнетних момената електрона.


Код материјала који припадају групи дијамагнетика, атоми не поседују магнетни момент (или је веома слаб) када материјал није изложен дејству магнетног поља. Међутим, у магнетном пољу, као што анимација приказује, атоми дијамагнетика стичу магнетне моменте који су усмерени на начин да слабе магнетно поље. Типични представници …