Пређи на главни садржај

Реформа гимназија

Стратегија развоја образовања у Србији до 2020. године садржи део који се тиче реформе гимназија. Овај документ представља добру анализу постојећег стања, али не нуди конкретне кораке које треба остварити. Циљ овог чланка је да понуди предлоге у циљу унапређења наставе.
Неки облици постојеће наставе су добри те би било погрешно „започети причу из почетка”. Ако наставу физике узмемо као пример, у свим земљама и даље постоји предавачка настава, извођење демонстрационих експеримената, лабораторијских вежби и вежбање рачунских задатака.

Битни циљеви

Постојећи програми ђацима намећу обавезу да се у првом разреду гимназије определе између природно-математичког и друштвено-језичког усмерења (понегде постоји општи смер, програм близак друштвено-језичком смеру). У програмима је строго одређен редослед лекција које треба прорадити и поступци испуњавања циљева програма. Парадокс је да се често говори о потреби већег индивидуалног приступа ђацима, а програми то не дозвољавају. Исто тако треба приметити да упркос тако ригидном плану, у пракси је присутно расуло у спровођењу ток акта. Пример који указује на немоћ бирократског начина контроле рада школа представља неуспела реформа основног образовања.
Један од циљева гимназијског образовања је да млади људи постану креативни и понесу знање из школе. С обзиром на разнолика животна стремљења, неопходно је наставне програме прилагодити интересовањима, на начин да буду од користи младом човеку и друштву. На пример, програм намењен будућим студентима техничких факултета морао би битно да се разликује у односу на програм намењен ђацима који испољавају склоност ка уметничким занимањима. Исто тако треба предвидети могућност промене усмерења током школовања, јер млади људи су склони променама током школовања.
Већина ученика није у могућности да одабере право усмерење са четрнаест или петнаест година. Свакоме ко прати развој младих људи средњошколског узраста познато је у којој мери се промене током четири године. Мој предлог је да прве две године школовања у гимназији буду заједничке, а да се ученици усмеравају на почетку трећег разреда. То би подразумевало и промене у плановима. Ту би требало обратити пажњу на две чињенице (наводим као пример програм физике):
  • Да градиво у прва два разреда буде нешто шире у односу на оно из основне школе и да се изучава на дубљем нивоу. Поједине лекције у постојећем програму су непримерене за просечног ђака у првом разреду гимназије. Исто тако је потребно обим градива свести на разумну меру и увести обавезну практичну наставу 
  • Ускладити програме сродних предмета тако да се допуњују. На пример, тема о производњи енергије би подразумевала прожимање програма физике, хемије, биологије и географије. 
У трећем и четвртом разреду градиво би се изучавало обимније у односу на прва два разреда. Ако се ђак определи за природно-математички смер, то не значи да из програма треба изоставити, на пример, историју или психологију. Програми тих предмета треба да буду осмишљени да се сагледа ток историје кроз развој технике или тумачење услова у складу с којим настају научна открића. Слично томе, ученици на друштвено-језичком смеру изучавали би физику на начин да знају као су поједина открића утицала на развој цивилизације или појаве од значаја за музичку и ликовну уметност. Наводим пример заједначког часа социологије и физике.

Практична настава

Велики недостатак гимназијског образовања представља мали број часова практичне наставе или чак то што се не изводи. Такав облик наставе предвиђен је у оквиру природно-математичких предмета, у току извођења часова лабораторијских вежби: физике, хемије и биологије. С обзиром на велики број ђака у одељењу, застарелост опреме и амбиоциозно написане планове за поједине предмете, учинак је мали и часови се своде на памћење саопштених чињеница. Из разлога што настава у гимназији обухвата различите садржаје, пропушта се могућност да ђаци сагледају материју шире него што допуштају постојећи планови. 
Да би пракса стекла заслужено место није неопходно да се практична настава изводи искључиво у кабинетима. На пример, целодневни или вишедневни боравак на локалном језеру пружа могућност да се обаве разна мерења која се тичу наставе биологије, хемије, географије и физике, а приказ резултата би могао да се оствари помоћу софтверских алата. Тумачење неочекиваних резултата приморава ђаке да примене знање стечено у школи. Добитак од овакве наставе постоји чак и ако мерења не пружају тачне резултате, јер је време утрошено на размишљање, а настава је није монотона. Наравно да је потребно уложити нека средства, али то су мали износи који ће школовање учинити пријатним и занимљивим. 
Ђаци који поседују склоности блиске друштвено-језичким предметима могу да се баве фотографијом или снимањем видео записа са различитом тематиком, што укључује рачунарску обраду снимка. Моја бивша ученица је снимила кратки филм о физичару Вернеру Хајзенбергу.
Током извођења овакве наставе ђаци би радили у групама и стицали навику да сарађују, атмосфера би била „опуштенија” него у учионици - у складу са животном доби средњошколаца. Било би добро да се периодично измени целокупан распоред часова, на начин да промена буде привремена и да би се остварио овакав тип наставе.

Вредновање рада професора

Вредновање рада професора је неопходно ако постоје озбиљне намере да се унапреди квалитет гимназије. Постојећи Правилник о стручном усавршавању и стицању звања то предвиђа, али на начин који се углавном своди на формализам или се може тумачити према личном уверењу. Било какве промене у образовању ће бити неуспешне ако не постоји награђивања оних професора који су постигли добре резултате, али на начин да награда заиста носи вредност.
Потреба да се успостави одговорност у односу на резултате рада је очигледна у случају реформе основног образовања. Лични утисак је да ђаци који су завршиле реформисане основне школе не показује напредак у знању у односу на раније генерације.

Број ученика у одељењу

Из личног искуства ми је познато да је потпуно другачија атмосфера у просторији где борави 35 и 20 ђака, чак и ако је дисциплина на високом нивоу. Ако постоји било каква добра намера да учионица/кабинет буде место стицања знања, број ученика у одељењу не би смео да буде већи од 20. Тиме се пружа могућност професору да посвети довољно времена сваком ђаку, комодитет је бољи, а жаморење ретко. 
Треба размишљати и о томе да ли је постојећи начин формирања одељења, од тренутка доласка у гимназију па до краја школовања, функционалан. Ђаци имају различита интересовања па би и градиво морало да буде прилагођено у старијим разредима. 
Постојећа улога одељенског старешине је углавном сведена на испуњавање бирократских формалности. Тај посао би требао да буде саветодаван, када се појаве недоумице и потешкоће током школовања ученика. То подразумева да познаје личност ученика и његову породичну ситуацију, а у складу с тим би усмеравао младе људе и кориговао недостатке - не само у процесу учењу! Физички је немогуће да се то постигне у одељењу од 30 ђака. Зато би посао разредног старешине ограничити на највише десет ученика.

Коментари

Популарни чланци

Карноов циклус

На почетку индустријске револуције постојала је потреба да се унапреди рад парне машине и ефикасност. Сади Карно, физичар и официр у француској војсци, размишљао је о томе који гас/пару је потребно употребити и на какав начин да би се остварио највећи степен искоришћења. Из тог делања је проистекао други закон термодинамике, мада установљен од стране других физичара. Треба запазити да је Карно све време писао о калорику као радној супстанци парне машине - флуиду који садржи топлотну енергију и струји између објеката на различитој температури. Није први пут да се у физици стиже до нових открића помоћу погрешних претпоставки. Графички приказ машине, такозвани Карноов циклус, је уведен у физику много година касније. Приказ представља Карноову топлотну машину, на начин како је он замислио рад уређаја са највећим степеном искоришћења калорика:

Централни део записа сачињава цилиндар са радним телом. Карно није прецизно назначио о каквом флуиду се ради. Са леве стране је грејач, извор топло…

Експеримент Мајкелсона и Морлија

У XIX веку постојало је уверење да електромагнетне таласе преноси етар. Међутим, етар није опажен, али то није било препрека да се фама о постојању одржи дуго. Етар је поседовао крајње необичне особине и током времена својства су проширена, у складу са потребама физике.  Крајем XIX века коначно се кренуло у подухват тражења доказа о постојању етра и његовом кретању (или мировању). Међу физичарима је владало уверење да је ова наука углавном открила све тајне природе, а остало је још пар ситница да се заокружи ова грандиозна творевина. Једна од тих ситница био је етар. Нико није сумњао да постоји. Алберт Мајклсон се као дете преселио из Немачке у САД. Породица се настанила у рударској колонији, у Калифорнији, а његов отац је трговао бакалуком. Упркос сиромаштву успео је да стекне стипендију и упише Поморску академију. Десетак година касније постаје професор физике на једном универзитету и интересује се за проблем доказивања постојања етра. Успео је да убеди хемичара Едварда Морлија да …

Боров модел атома

Не дешава се често да физичар изнад улазних врата своје куће држи потковицу, а то је Нилс Бор чинио. Посао професора није баш обављао са великим ентузијазмом, али је волео да дискутује са студентима не устручавајући се да покаже да нешто не зна, а понекад би са њима решавао укрштене речи или играо стони тенис, што га је чинило популарним међу младим људима. Током Другог светског рата је био принуђен да побегне из Данске у САД, где се придружује пројекту „Менхетн“, односно тиму физичара који се бавио израдом прве нуклеарне бомбе. Након катастрофе у Јапану преобразио се у предводника оних који су се залагали за забрану коришћења нуклеарне енергије у војне сврхе.  Радерфордов ђак је учинио исто што и његов професор - надмашио је учитеља. Боров модел атома данас има једино историјски значај, али му посвећујем страницу јер представља непроцењив помак у развоју физике. У чланку о Радерфордовом моделу атома поменуо сам да је поседовао једну велику ману: такав атом би могао да постоји кратко…

Једначина континуитета

Условљеност брзине протицања флуида површином попречног пресека струјне цеви први је уочио Леонардо да Винчи. Он, наравно, није изучавао струјне цеви већ је појаву уочио осматрајући протицање воде при различитим условима. Галерија Уфици у Фиренци садржи импозантну збирку његових нацрта и модела, али се Леонардово име ипак ретко помиње у контексту открића у физици - јер не постоје. Узрок томе сигурно није слабо познавање математике, јер би у том случају и Мајкл Фарадеј проживео живот као непознати књиговезац. Према томе, математичка формулација једначине није његово дело.

Запис је могуће употребити као пратећи садржај наставе физике у гимназији. Струјна цев садржи три струјне линије, а свакако их може бити много више, и то што се не секу је последица ламинарног протицања флуида. Ламинарност представља неопходан услов за формулисање једначине континуитета, у облику који се наводи у гимназији. Исто тако флуид поседује сталну густину упркос промени притиска, а ни вискозност није присутна…