Пређи на главни садржај

Ајнштајнов прилаз гравитацији

Када ђаци дознају да светлост не поседује масу, увек се појави питање: „Ако је тако, зашто гравитација може да савије светлост?”. Њутново схватање гравитације је ограничено те није у могућности да објасни ову појаву. Из таквог схватања проистиче да објекат који поседује енергију мора да има и масу. Ајнштајнова теорија не поставља такав услов. Погледајмо приказ кретања неке планете око звезде полазећи од Ајнштајнове теорије:


Звезда (објекат жуте боје) закривљује простор-време у својој околини (површ црвене боје), а планета се креће по тој површини. Према томе, кретање планете Ајнштајн не тумачи дејством силе. Попут планете и зрак светлости прати закривљену површину и скреће - што приказује други део анимације. 
Савијање светлосних зрака у гравитационом пољу Земље је толико мало да се може занемарити. Међутим, у близини наше звезде је много јаче, а прво мерење те појаве изведено је 1919. године током помрачења Сунца од стране Артура Едингтона. Положај звезда на ноћном небу, попут оног током помрачења Сунца, понавља се у размаку од пола године. Едингтон и сарадници нису поседовали средства за два путовања, тако да су упоредили два снимка: из западне Африке и из Енглеске. Да би се уочиле евентуалне грешке мерења, услед тога што је остварено на два различита места у размаку од пола године, начињени су контролни снимци звезда из другог сазвежђа на чије зраке није утицало гравитационо поље Сунца.